Teorija korespondencije

Teorija korespondencije je jedna od najstarijih i najzastupljenijih teorija istine. Nju je utemeljio Aristotel govoreći da je istinito reći o onome što jeste da jeste, a o onome što nije da nije. Takođe je govorio da je netačno reći o onome što jeste da nije ili o onome što nije da jeste.

Tu se radi o primatu stvarnosti, nad mišljenjem o toj stvarnosti: Čovek nije bled zato što mi tvrdimo da je bled, već je naše tvrđenje da je on bled istinito zato što je on stvarno bled. Ova teorija izražava zdravorazumska shvatanja istine, i dugo je važila kao opšta teorija istine

Po ovoj teoriji istinito je ono mišljenje koje odgovara stvarnosti. Istina je u slaganju misli i stvari (Adequatio intelectus et rei - Misao je adekvatna stvarima.). Istinito je ono mišljenje koje je adekvatno tj. koje korespondira stvarnosti. Radi se o slaganju suda s onim o čemu sudimo a što je onakvo kakvo je, bez obzira kako mi sudimo o tome.

Ova teorija je bila prihvaćena i u srednjem i u novom veku. Tokom 20. veka su je unekoliko zastupali i marksisti (teorija odraza). Pošto govori o slaganju mišljenja sa stvarnošću, zove se još i teorija adekvatnosti, a s obzirom da potiče još iz starog veka naziva se i klasična teorija istine.

Ova teorija ima određene nedostatke jer iz određenja istine u teoriji korespondencije ne proizilazi nikakav kriterijum za razlikovanje istine od neistine. Ona kaže ŠTA? je istina, ali ne kaže KAKO? da utvrdimo da je neko uverenje odnosno tvrđenje istinito. Drugo, ova teorija izgleda ubedljivo u jednostavnim slučajevima čulnog opažanja i gde je prisutna očiglednost, ali je problem kada moramo da zaključujemo ne na osnovu čulnog opažanja i očiglednosti već na osnovu složenih naučnih istraživanja (iz čega je sastavljen molekul vode, mi to ne možemo da vidimo).

Na pitanje o kriterijumu istine pristalice ove teorije odgovaraju na različite načine:

1. Neki mislioci opšti kriterijum nalaze u očiglednosti.
2. Drugi su taj kriterijum tražili u opštem slaganju većine ljudi oko sadržaja nekih uverenja.
3. Treći tip odgovora bilo je odustajanje da se nađe bilo koji opšti kriterijum već da treba da važe specifični posebni kriterijumi za specifične i posebne prilike.